Pouke iz prošlosti: Ne znam ko je to!
“Političari, to su ljudi koji imaju naviku da lažu, da obećavaju, da se smeškaju, da potkupljuju, da se slažu sa bilo kojim auditorijumom i naviku na preteranu popularnost. Verujem da su oni lošija manjina.”
Ovo su reči argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa (1899-1986) zapisane u knjizi razgovora iz 1983. godine. Borhes se pitao do koje mere profesija političara može biti čista i kakva je to profesija uopšte. Zaista? Kakva je to profesija? Ni danas, četrdesetak godina kasnije, nije lako odgovoriti na to jednostavno pitanje.
Početkom osamdesetih godina, kada je Borhes ovo govorio, nove tehnologije nisu omogućavale munjevitu komunikaciju kojoj smo danas izloženi. Internet i mobilna telefonija, iz korena su nam promenili život. Danas, ogroman deo svetske populacije prati sve, pa i nevažne političke događaje i odluke političara iz časa u čas: reč je o različitim interpretacijama manje-više istih “glumaca” i istih događaja.
I bilo bi dosadno, da nije stravično.
Da se tragedije i užasi ne prelivaju iz sekunda u sekund. A čovek, kao hipnotisan, gleda, sluša i čita. I iščekuje neočekivano mudro i mirno razrešenje koje će mu omogućiti da dostojanstveno nastavi da živi. Bar još malo! U sebi ipak sluti da je nerealno očekivati išta slično. Zato je nervozan preko svake mere, razdražljiv, a setan. Kombinacija koja navodi da se baca u “akciju” i puni ogorčenjem sadržajem sa interneta. I uopšte ne misli da će mu/joj to doneti neki boljitak ili promeniti stvari (to se odnosi i na ovu rubrika).
Verovatno su politički marifetluci od davnih vremena bili jednako užasni, ali ljudi nisu bili u prilici da to gledaju i slušaju “u realnom vremenu”. I da se na njih navikavaju osećajući se potpuno beznadežno.
U razgovoru sa piscem Mariom Vargasom Ljosom za argentinski dnevni list “La Nasion”, avgusta 1981. godine, Borhes je proročki zaključio:
“Politika je vid zamora.”
Ne bih imala više šta da dodam. Osim da prepričam kratku i u čistoti svoje poruke jednostavnu zen priču “Vizit karta”:
Priča kaže da je Keiču, veliki zen učitelj iz Meidži ere (1868-1912), bio poglavar Kofukua, hrama u Kjotu. Jednog dana guverner Kjota prvi put je došao da ga poseti. Keičuov učenik uručio je guvernerovu vizit kartu, na kojoj je pisalo: Kitagaki, guverner Kjota.
„Ne znam ko je to! Nemam baš nikakve veze sa ovom osobom!“, rekao je Keiču svom učeniku. „Reci mu da ide odavde.”
Pomoćnik je stoga smesta vratio vizit kartu uz mnoga izvinjenja.
„Razumem, ja sam kriv“, rekao je guverner i olovkom precrtao reči „guverner Kjota“.
„Vrati se i najavi me sada svom učitelju” – rekao je.
„Ah, došao je Kitagaki!?” uzviknuo je učitelj kada je pročitao.
„Baš želim da vidim tog čoveka.“
Mirjana Ognjanović