Pouke iz prošlosti: Dvorac koji je pobegao u maštu

„Dvorci u vazduhu: tako je lako kriti se u njima i tako ih je jednostavno sagraditi!“ napisao je Henrik Ibsen (1828-1906), norveški dramski pisac.

Doslovni prevod izraza „dvorac u vazduhu“ retko koga može da zbuni. Svakome je jasno da je reč o mislima koje gradimo u mašti, o izmišljenim ili zamišljenim stvarima i događajima koji u stvarnosti ne postoje. A možda nikada i neće. Stavljamo ciglu na ciglu, ili ceo dvorac odjednom!

Istini za volju, dobar deo stvarnih, a ne izmišljenih dvoraca, podignut je na uzvišenjima, pa izgleda kao da zaista lebde u vazduhu. To doprinosi njihovoj tajanstvenosti. Bez obzira da li će neko danas lako stići do zidina  i vrha brežuljka ili planine automobilom, pa zakucati na kapije zamka, tražeći odmah slušalicu sa audio turističkim vodičem. Uprkos takvim okolnostima, i uprkos današnjim, najčešće kontroverznim biznismenima koji (kako svedočimo) munjevito podižu svoje palate, stari dvorci ostaju ipak nešto posebno. Ta zdanja iz našeg sećanja prizivaju bajkoviti svet i sve što bajke znače. Pomišljamo na plemenite kraljeve i hrabre prinčeve koji se bore za ruku lepih princeza, iako ih možda neće i osvojiti, jer će pripasti nekom srećnijem siromašku.

Baš kao i oni iz mašte, izvesni stari dvorci doživeli su tužne dane. Mnogo tužnih dana. U različitim razdobljima. I moji preci su nekada živeli u dvorcu. Doduše, ne na vrhu brežuljka. Povest o tom dvorcu je toliko tužna, da ne mogu da je prepričavam. Ali zato sam nedavno videla još jedan prilično tužan dvorac, uz to znatno stariji od onog našeg. Njegova istorija je duga i uzbudljiva. Trenutno  ga obnavljaju. Nisam mogla da zaključim kada će radovi biti završeni. Svakako ne uskoro. Uz upozorenja da se posetilac pazi i da ne sme da kroči u dvorište zamka, nema znakova da se tu zaista nešto i radi. Nema nijednog majstora, niti mašine.

Nedaleko od Brežica, u Sloveniji, nalazi se mestašce Podčetrtek. Divno mesto, čisto i tiho. Uredne, sveže okrečene prodične kuće, travnjaci, saksije sa cvećem, nigde nijednog lista hartije, čak ni suvog lista na pločniku. Iznad Podčetrteka na, uzvišenju, kao drevni nemi posmatrač stoji istoimeni dvorac. Zapravo, po njemu je i današnja opština dobila ime. Ono što govori da se ipak nešto neobično dešava sa današnjim svetom, potvrđuju opustela korita kojima je verovatno do nedavno proticala reka. Dvadesetak minuta hoda uzbrdo, delom kroz šumu, potrebno je posetiocu da dođe do velikog dvorca sa kulom koja se vidi iz podnožja mesta. Staza do dvorca sva je u zelenilu, sunce ne uspeva da se probije kroz granje, pa ipak, nigde se ne čuje šum nikakve vode. Čak ni potočića. Sva korita su prazna.

I onda posetilac izbije pred veličanstveni zamak. Koliko je samo velik! Koliko je star! Kako je zapušten. Opasan je zidinama. Jasno, da ga pljačkaši ne bi dodatno pustošili. Jer, tokom vekova, u tome su već itekako uspeli. Nema čak ni grba plemićkih porodica koje su tu nekada živele. I to je odneto.

Zamak Podčetrtek se redovno u dokumentima pominje od 1361. godine, premda se smatra da je gradnja počela svakako znatno ranije. Na primer, poznato je da se prvi vitez koji je živeo u ovom dvorcu zvao Oton Krško, a čiji je otac upravljao palatom (jasno, nekada je zamak predstavljao sam stari grad) do 1227. godine. Potom su se smenjivale druge plemićke porodice, među kojima i lordovi Lindek. Godine 1304. Konrad od Gruslupa je, uz dozvolu svog sina Ditriha, prodao kulu zamka lokalnom biskupu. U novembru 1441, godine, biskup Krška, Johan, privremeno je dao zamak Podčetrtek na upravljanje caru Fridrihu IV. Onda je prešao u mađarske ruke… Vlasnici su se menjali sve do 1874. godine kada je zamak potpuno obnovljen sredstvima vlasnika tadašnjih vlasnika, porodice Atems. Oni su posedovali Podčetrtek sve do kraja Drugog svetskog rata.

Tada se, kao što je poznato, sve menja iz korena. Dvorac Podčetrtek prelazi u državno vlasništvo. Ubrzo je potpuno opljačkan. U dvorcu je neko vreme navodno bila smeštena i farma pilića! Razbojnici su uništili i razneli postojeći nameštaj. Svega nekoliko umetničkih dela je pronađeno i danas se nalazi u Posavskom muzeju u Brežicama. Od dva ukradena grba, jedan je vraćen pukim slučajem. Ima još nešto zanimljivo što ovu palatu čini zaista posebnom: to je neverovatno veliki broj dobro opremljenih toaleta. Neobično i za mnogu slavnije zamkove u Evropi.

Eto, šta sve jedna građevina može da doživi. I izdrži. Da li su ti stari graditelji uopšte razmišljali da će dvorac odoleti hiljadu godina? A šta li o tome misle današnji graditelji kada podižu kuće i naselja? Da izdrže dok su oni na vlasti, a posle mogu i da utonu u tlo. Ili fekalije. Na primer!

Mirjana Ognjanović