Pouke iz prošlosti: Prijateljstvo, lek za ljubomoru
Da je ljubavno iskustvo neprenosivo, upozorio je Danilo Kiš u „Lauti i ožiljcima“. Kao da nije bilo ni Adama ni Eve, ni svih koji su zatim došli. Svaka ljubavna priča gradi i neguje sopstvene zakonitosti. Ali ponekad, iskustva ljubavnih brodoloma i uspeha iz prošlosti, mogu ipak da deluju na izvestan način podsticajno.
Ovo je priča o drugoj supruzi slavnog operskog kompozitora Đuzepea Verdija (1813-1901). Prvu ženu, Margeritu Bareci, kao i svoje dvoje dece, izgubio je u mladosti. Margerita je umrla kada joj je bilo samo 26 godina.
Drugi put Đuzepe Verdi je stupio u brak gotovo dve decnije kasnije, tačnije 1859. godine, kada je njegova žena postala Klelija Marija Jozefa Streponi (1815-1897), poznata kao Đuzepina, odnosno Pepina Streponi. Bila je istaknuti sopran i uspešna operska pevačica. Ipak, u istoriji muzike ostala je upamćena najviše po tome što je bila druga gospođa Verdi, a takođe i njegova savetnica, prijateljica i poverenik.
Odrasla i vaspitana u porodici muzičara, Đuzepina je klavir počela da svira pod nadzorom oca, orguljaša u Katedrali u Monci. U sedamnaestoj godini upisala je Konzervatorijum u Milanu gde je učila pevanje i klavir. S najvišim ocenama diplonirala je belkanto 1834. godine. Po povratku iz Beča, upustila se u ljubavnu vezu sa tenorom Napoleonom Morianijem; dobili su dvoje vanbračne dece. Ipak, sudbina je imala druge planove za nju: sopran Antonieta Marini Ranijeri razbolela se upravo na dan premijere opere „Oberto“ Đuzepea Verdija 1839. godine u milanskoj „Skali“, a Đuzepina spremno uskočila u ulogu Leonore. Bila je uspešna, a Verdi veoma zadovoljan. Susreti sa slavnim kompozitorom su potom postali sve češći. Bila je Abigaila na praizvedbi „Nabuka“ 1842. godine. Međutim, svega dve godine docnije, gospođa Streponi primetila je da joj glas otkazuje. Po svoj prilici, radila je i pevala više nego što je mogla da podnese. Izdržavala je majku i dvoje dece. U Palermu su je 1845. godine izviždali, te je pobegla sa scene. Glas joj se više nikada nije vratio. I u trideset prvoj – potpuno se povukla.
Nešto kasnije, 1847. godine, Verdi se uputio u francusku prestonicu kako bi neko vreme proveo u društvu Đuzepine Streponi. I tada je, zapravo, počela njihova prava ljubavna veza. Postali su i ostali nerazdvojni do kraja njenog života, premda su se venčali tek 1859. godine. Svadba je bila takoreći nečujna. Verdi je, naime, i dalje smatrao da nije lako dva puta davati bračni zavet pred Bogom. Slavni par se potom povukao na imanje Sant’Agata.
Budući da Đuzepina i Đuzepe nisu imali dece, on je rešio da usvoji kćerku svog siromašnog rođaka iz rodnog kraja, Mariju Filomenu. Ali Verdijeva žena je postala ljubomorna i odnosi među supružnicima su zahladneli.
Ulje na vatru Pepinine ljubomore donelo je poznanstvo sa češkom operskom pevačicom Terezom Stolc (Terezinom Stolcovom) tokom priprema „Moći sudbine“ 1869. godine. Đuzepina nije mogla da se ne divi muzičkom umeću mlade pevačice. A bila je svesna da je i Verdi veoma ceni. Tereza Stolc bila je razlog višegodišnje tuge, pa i histeričnih napada Đuzepine Streponi. Jer, bila je znatno mlađa (rođena 1834. godine) i pevala je tako dobro. Ukratko, Đuzepini se činilo da joj je ukrala mesto koje je tako dugo držala.
A onda je došlo do preokreta. Možda se Đuzepina postidela zbog ljubomornih scena koje je priređivala mužu, ali je, u svakom slučaju, promenila ljubavnu taktiku. Umesto ljubomore, okrenula se prijateljskim osećanjima prema onoj koju je smatrala suparnicom. Najpre je, u znak pomirenja, poklonila Verdiju svoju fotografiju u srebrnom ramu koja se i dalje čuva u vili u Sant’Agati sa posvetom: „Mom Verdiju, s istom ljubavlju i divljenjem kao nekada“. I od tog trenutka, Tereza Stolc je postala porodična prijateljica. Prijateljstvo je trajalo do kraja kompozitorovog života. Pre desetak godina pronađen je veliki broj pisama koja su Verdi i njegova žena upućivali Terezi Stolc, kao i njeni odgovori. Posebno se ističu pisma u kojima Verdi prepričava brojne gastronomske doživljaje, ručkove i večere zalivane kjantijem, i Terezi daje recepte različitih specijaliteta. Ipak završetak jednog pisma glasi: „Volite i Vi mene onoliko koliko ja volim Vas“!
Supružnici Verdi poslednji put su otputovali u Pariz 1894. godine. Gospođu Đuzepinu jedan prijatelj tada je opisao kao „veliku staru pticu“, a kompozitora kao starca sitnih svetlih očiju. Ipak, ostali su jedan od retkih muzičkih parova koji je zajedno dočekao starost. Po povratku iz Francuske, Đuzepina više nije ustajala iz kreveta. Verdijeva životna saputnica umrla je 14. novembra 1897. na njihovom imanju Sant’Agata kraj Buseta.
Đuzepe je poživeo gotovo četiri godine duže. Do 27. januara 1901. godine. Prema njegovoj želji, zajedno su sahranjeni mesec dana kasnije, 26. februara u Milanu. Veličanstveni obred uveličao je hor kojim je dirigovao Arturo Toskanini. Bračni par Verdi ispraćen je uz pesmu „Hora Jevreja („Va pensiero“), iz opere „Nabuko“. Hor je imao devet stotina članova!
Mirjana Ognjanović
