Pouke iz prošlosti: Jabuka, nevino optužena?

Starogrčki mit govori o zlatnoj jabuci, jabuci razdora. Erida, boginja nesloge, laži i krivokletstva, budući da nije pozvana na Pelejevu i Tetidinu svadbu, šalje među zvanice zlatnu jabuku na kojoj stoji posveta: „Najlepšoj“. Među boginjama se budi suparništvo. Hera, Afrodita i Atena ne mogu da se slože kojoj je od njih tri jabuka pripada. Zato odlaze kod trojanskog princa Parisa. On neka presudi. Paris jabuku dodeljuje Afroditi. U znak zahvalnosti, ona mu nudi najlepšu smrtnicu, Helenu, odnosno Jelenu, ženu spartanskog kralja Menelaja. Obuzet požudom, Paris otima ženu za koju smatra da mu pripada. I tako počinje Trojanski rat! Dakle, posredno, jabuka je dovela do Parisove strasti prema udatoj ženi.

Da li slična priča o jabuci postoji u Starom zavetu?

Jabuka se ne pominje, kao što se obično misli, u Knjizi postanja, Prvoj knjizi Mojsijevoj u kojoj se pripoveda o tome kako je nastao svet. U stvari, to je samo kasnije tumačenje. Navodno, Eva je ubrala jabuku i zagrizla je, osudivši na taj način čitav ljudski rod na životne patnje, na smrt, daleko od Raja. Shodno tome, jabuka je postala zabranjeno voće. U Bibliji se, međutim, jabuka nigde ne pominje doslovno, već samo voće, odnosno voćka.

Odakle onda potiče dobro poznata priča, koja je predstavljena i na brojnim slavnim platnima? Prvi jevrejski i hrišćanski komentatori Biblije, izneli su različite hipoteze: najpopularniji „kandidati“ za zabranjeno voće bile su smokve, odnosno – grožđe, kao i nar ili limun. Počevši od sedamnaestog veka, naučnici su počeli da razvijaju hipotezu da je to zabranjeno voće bila jabuka: ovo verovanje je proizašlo iz latinskog jezika, gde je malum označavalo zlo, a i jabuku. Pošto je voće koje se pominje u Prvoj knjizi Mojsijevoj prouzrokovalo potonje grešno čovečanstvo, proterano iz Raja, reč malum je jabuku mogla da prepozna kao – zlo.

Međutim, ovu teoriju ne podržavaju latinski izvori. U delima glavnih srednjovekovnih komentatora Starog zaveta, niko ne poziva na ovu igru reči. Štaviše, do kraja 14. veka nijedan komentator (još uvek) nije poistovetio zabranjeno voće sa jabukom. Uglavnom su spominjali smokve i grožđe.

Međutim, ispitujući umetničke predstave praroditeljskog greha, može se zaključiti da je jabuka počela da se pojavljuje na francuskim slikama još u 12. veku. Zašto? Odgovor je više lingvističke negoli istorijske prirode. Latinski autori su zabranjeno voće obično nazivali pomum, izraz koji označava voće ili plod sa drveta. U prvim prevodima Knjige postanja na starofrancuski (jezik koji potiče od latinskog), reč pom (u modernom francuskom pomme) korišćena je za prevod latinskog pomum. Iako je tačno da je prvobitno značenje pom na starofrancuskom bilo voće, vremenom se promenilo u pomme– jabuka.

Tako je, umesto da zadrži generički smisao za voće, pom postao jabuka i u priči o Adamu i Evi. I ovde je, usled jezičke evolucije, jabuka za sve postala zabranjeno voće, koje je Eva ipak zagrizla. Na izvestan način, kako to inače biva sa mnogim stvarima, tumačenje postaje važnije od značenja.

Bez obzira da li je tema bila praroditeljski greh ili nešto drugo, slikari su nastavili da se bave jabukama. Između ostalih, i Rene Magrit (1898-1967). Njegovo tumačenje slikarstva je osobeno i naizgled jednostavno: „Sve što vidimo krije neku drugu stvar. Mi uvek želimo da vidimo ono što je skriveno onim što vidimo.“ Ove reči mogle bi da nam ukažu da je za Magrita, jabuka postala simbol te stalne napetosti koja vlada između skrivenog i vidljivog. Jabuku je čak koristio da sakrije svoje lice na nekim autoportretima. Ovako je to objasnio: „One moje slike koje prikazuju veoma poznate predmete, jabuku, na primer, postavljaju pitanja. Mi više ne razumemo šta je tačno dok gledamo u jabuku; jer, probuđen je njen tajanstveni kvalitet. Imamo prividno vidljivo, jabuku, koja skriva skriveno vidljivo, lice osobe. Ovaj proces se dešava u nedogled. Postoji interesovanje za ono što je skriveno, a ono što nam vidljivo ne pokazuje.“

Magritov primer govori o sklonosti umetnika (slikara) da prikazuju ono što je suprotno od bilo kakvog dogmatskog pogleda na svet. Slike umeju da poremete razrađeni red koji je uspostavljen između uma i života.

Možda se upravo tako nešto zbilo sa biblijskom tajanstvenom voćkom?

Mirjana Ognjanović