Pouke iz prošlosti: Iznenađenje

Kraljevstvo je lakše zamišljati, nego što je moguće imati ga. Živeti u njemu. Doduše, kraljevi i kraljice, princeze i prinčevi žive u kolektivnom sećanju: tu i tamo, oni ipak  izviru iz naše intimne istorije kao glavni junaci bajki koje smo nekada čuli, ili ih čitali. Ako smo uopšte imali to preimućstvo – da slušamo bajke i da ih čitamo.

„Pravi kralj može biti gospodin i naslediti titulu bez potrebe da se bruka dajući obećanja kao što to obično rade političari, ljudi koji svoje živote posvećuju sticanju naklonosti miliona sagovornika“ – pisao je davno Horhe Luis Borhes, dokazujući da pisac ne mora obavezno biti vičan političkoj doktrini. A možda je u njegovo vreme bilo lakše omeđiti „političke žanrove“ nego danas.

Ovo je bio uvod za kratku reportažu sa putovanja koje se, poslednjeg dana septembra  ove godine, protezalo od Portlanda u američkoj državi Oregon, do susednog Vašingtona, gde se od 1926. godine uzdiže MeriHil muzej.

Život u Sjedinjenim Američkim Državama, u značajnoj meri razlikuje se od života u Evropi. I krajolik je drugačiji, a i običaji takođe. Evropljaninu verovatno začuđujuće drugačije izgledaju i Afrika ili Australija. I obrnuto. Međutim, kao i uvek, život priređuje razna iznenađenja. Tako je bilo i ovoga puta. Iz Portlanda, put je kratko vodio kroz tamno zelene predele šumovitog Oregona prepunog najvećeg drveća koje sam ikada videla. Onda je jedan most označio ulazak u državu Vašington. Pejzaž je odjednom bio lišen tog živog zelenog okvira. Ubrzo, uz samu reku Viktoriju, ukazalo se, neočekivano i pomalo čudno, veliko zdanje. Zastali smo. Bio je to muzej. U stvari, kako će se ubrzo ispostaviti, bio je to susret sa vrlo bliskom, takoreći ličnom istorijom.

Reč je o muzeju MeriHil. Osnovao ga je Amerikanac Samuel Hil (1857-1931), poslovni čovek, svetski putnik i graditelj železnica, kao uspomenu na suprugu Meri. I gradio ga od 1918. do 1929. godine.

Ali sudbina je htela da jedna druga Mari bude simbol ovog Muzeja. To je Marija od Edinburga (1875-1938), bivša rumunska kraljica-supruga, rođena u Kentu kao kćerka vojvode od Edinburga,  unuka kraljice Viktorije.  Postala je rumunska kraljica 1914. godine kada je njen muž Ferdinand nasledio svog strica na tronu. Američkog biznismena Hila upoznala je još 1893. godine tokom njegovog boravka u Evropi.  Sumnje nema da je bilo reči o posebnoj vrsti prijateljstva, koje je učvršćeno posle završetka Prvog svetskog rata i nesebične Samuelove pomoći Rumuniji. Zato je kraljica Mari prisustvovala otvaranju još nedovršene palate Muzeja MeriHil kao počasni gost, ali i donator, zajedno sa svoje dvoje dece i još dve hiljade zvanica. U palatu na obali reke Kolumbije donela je više od stotinu umetničkih dela i ličnih predmeta. Između ostalog, i neke koje je sama izradila. I druge koji su me veoma iznenadili.

Rumunska kraljica bila je majka jugoslovenske kraljice Marije Karađorđević (1900-1961), supruge kralja Aleksandra. Budući da su joj dali majčino ime, Mariju su zvali Minjon. Princeza od Rumunije, verila se za jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića, na svoj rođendan, 9. januara 1922. u Sinaji u Rumuniji, a venčanje je bilo 22. juna u Sabornoj crkvi u Beogradu. Branislav Nušić bio je organizator te velike svečanosti. Posle atentata na kralja Aleksandra 9. oktobra 1934. godine u Marseju, život dobrotvorke i smerne supruge, postao je sasvim drugačiji. Ratne godine provela je u Engleskoj, gde je skromno živela u Kentu, a umrla i sahranjena u Vindzoru. Od 2013. godine počiva u porodičnoj grobnici na Oplencu. Rehabilitovana je 2014. godine.

Već u prvoj Sali ovog eklektičnog muzeja nailazimo na zlatni sat na lancu, ukrašen emajlom i zlatnom mašnom sa biserima u obliku cveta, koji je kraljica Viktorija poklonila svojoj praunuci Minjon, potonjoj jugoslovenskoj kraljici. Tu su i fotografije rumunske kraljice sa svojom decom, u pozlaćenim drvenim ramovima izrađenim po njenom nacrtu. Zatim veliko platno, portret „Minjon, kraljice Srba Hrvata i Slovenaca“, ulje na platnu, rad Pola Jovanoviča (1859-1957). Pol (Paja) Jovanović, predstavljen je u MeriHil muzeju kao ugledni „austro-srpski slikar sa srpskog dvora“. U planovima za rad Muzeja na obali Kolumbije, Pol Jovanovič spomenut je kao budući počasni direktor.

Mala statua koja predstavlja kralja Aleksandra Karađorđevića na konju, izrađena je u bronzi početkom 1900. godine. Autor je nepoznat. Najzad, između ostalih predmeta, izloženi su i pokloni, predmeti u srmi i zlatu koje je mladi kraljevski par dobio za svadbu u junu 1922. godine. Skoplje svojoj Kraljici, Kralju, Narod i činovnici Kosova i Kralju i Kraljici, 1922. godine…

Od pomenutog venčanja prošla je 101 godina. Da li je to mnogo ili malo? Gledam kako protiče  reka Kolumbija i shvatam da se nalazim u neodređenoj sadašnjosti, tu gde se susreću prošlost i budućnost.

Pomešanih i uzburkanih osećanja nastavljam sa prijateljima put ka indijanskom rezervatu u Vorm Springsu pokraj kanjona koji podsećaju na scenografiju iz vestern filmova. S desne strane je velika kockarnica. Sa leve strane je nešto što bi trebalo da bude naselje američkih starosedelaca. Prizor je potresan. Od osećanja očaja i tuge, svakako i poštovanja, ne fotografišem ništa. Ne mogu a da ne kažem: videli smo samo jednog visokog, krupnog Indijanca kako sedi na klupi. Ličio je na onog iz filma „Let iznad kukavičijeg gnezda“ Miloša Formana. Uspravno i bez ikakvog pokreta, sedeo je sa papirnom kesom na glavi. Kolima obilazimo krug, verujući da je to ipak bilo priviđenje. Da nam se učinilo. Nestao je.

Šta je trebalo da mi objasne svi ti događaji zajedno? U mojim mislima i dalje ne uspevaju da se slože sve slike sa značenjem tog nezaboravnog dana.

Mirjana Ognjanović