Pouke iz prošlosti: Nisam ono što želim da budem!

Kada je poznati pijanista Pavel Nersesijan 1995. godine održao koncert u Beogradu, doživeo je ovacije. Moj doživljaj ovog koncerta bio je dopunjen razgovorom sa umetnikom. Interesovala sam se koliko je dugo radio na svom tonu koji je bio toliko osoben i, bar što se mene tiče, nezaboravan. Odgovor je bio neočekivan. Rekao mi je da je njega oduvek nadahnjivalo pevanje Marije Kalas. Njen glas, dakle, boja njenog tona. Odzvanjao mu je u ušima. Za pijanistu je umetnost operske dive, bila presudna. Bez obzira na sve vrhunske profesore sa kojima je učio i škole koje je pohađao.

Ovog događaja setila sam pre nekoliko dana, kada se navršila stogodišnjica rođenja Marije Kalas. Naime, došla je na svet u Njujorku 2. decembra 1923. godine kao Sofija Cecilija Kalos. Njeni roditelji, Grci, tek što su se nastanili u Americi. Krštena je kao Marija Ana Cecilija Sofija Kalogeropulos. Majka i otac razveli su se 1937. i devojčica se vratila u Atinu.

Da ima neverovatan glas, bilo je jasno još kada je navršila petu, i od tada je Marija jednostavno rečeno, bila prisiljena da peva. Nije to nimalo volela. Kao da je pevanje nije ispunjavalo zadvoljstvom. Ipak, kasnije je poželela je da upiše Atinski konzervatorijum, ali nije uspela u tome! I tek iz drugog pokušaja su je primili na Grčki nacionalni konzervatorijum, kada je komisija zaključila da ima lirski, topao i intenzivan sopranski glas. Marija je bila krupna, kratkodvida i uvek nezadovoljna. Ali i spremna za mukotrpan rad.

„Da sam imala više vremena ,Norma’ bi bolje uspela, ,Normu’ nikada ne možete dovoljno proučiti“ – pisala je Marija Kalas svom budućem mužu i menadžeru Đovaniju Batisti Maneginiju. Dve nedelje kasnije, u Firenci, zabeležila je: „Tulio Serafin je očaran mojim tumačenjem Norme, ali ja, na žalost, nisam nimalo srećna. Uverena sam da mogu sto puta bolje, međutim, glas me ne sluša i ne zadovoljava. Nisam ono što želim da budem!“

Ova dva pisma govore mnogo o ličnosti operske dive, po mnogim istoričarima opere – najveće svih vremena. Bila je stalno na ivici najdubljeg očajanja iako su je slavili, i bila jedna od retkih koja je zahvaljujući opsegu glasa mogla da tumači Belinijeve, Verdijeve, Kerubinijeve ili Pučinijeve heroine. Njena karijera dive počela je upravo Pučinijevom „Toskom“ u Grčkoj, 1942. godine. Ali na kraju rata bila je čak optužena kao kolaboracionista jer je nastupala u operama koji su režirali italijanski i nemački reditelji, pa se vratila u rodni Njujork, kod oca, i dve godine nije pevala.

A onda je Nikola Rosi Lemeni preporučio da nastupi kao Đokonda u Ponkijelijevoj operi u Areni u Veroni, Čim je stigla iz Njujorka u Napulj, ukrali su joj kofer. Nije imala čak ni haljinu da se presvuče. Ipak, na svečanoj večeri, u potonju divu zaljubio se industrijalac Đovani Batista Menegini i predložio da joj postane menadžer. Njihova bračna veza – koja je trajala dok nije upoznala Aristotela Onazisa – bila je pre svega odličan finansijski poduhvat za oboje.

Međutim, nije mogla više da prihvati svoj izgled. Uvrede na račun debljine, vida i stubastih nogu, nije htela da trpi. Ukratko, između 1952 i 1954. godine oslabila je 28 kilograma. Brižljivo je beležila težnu između operskih predstava. O promeni težine Kalasove, kružile su legende: prema jednoj, dobrovoljno se zarazila pantljičarom! Najzad je bila tanka. Ipak, i dalje nezadovoljna.

U Rimu je 1958. godine prekinula izvođenje „Norme“ posle prvog čina. Bila je promukla i ravnodušnost publike duboko je pogodila. Kao da je bila gladna naklonosti. Potom se zaljubila u Aristotela Onazisa i izgledalo je kao da je izgubila razum. Grčki brodovlasnik je, koristeći Marijinu pojavu, na svoju jahtu privlačio ličnosti iz visokog društva. Nastavila je da peva na operskim scenama s promeljivim uspehom sve do 1965. godine. A kada je Onazis odlučio da zaprosi bivšu američku prvu damu Džeki Kenedi, bila je potpuno skrhana.

Navodno, zaljubila se čak i u Pjer Paola Pazolinija koji je 1969. godine, prema starogrčkom mitu i Evripidovoj tragediji, režirao film „Medeja“, upravo sa Marijom u glavnoj ulozi. Iako je bio homoseksualac, izgleda da se on prema Kalasovoj ponašao nežnije nego drugi. Poslednje godine provela je živeći usamljeno, u Parizu. Pevačku karijeru okončala je u Japanu, 1974. godine. Novinari i kritičari  su za taj koncert napisali da je bio njen profesionalni krah, i lični trijumf. Šta li je to značilo?

Navršivši pedeset treću, Marija Kalas umrla je od srčanog udara, u svom stanu, septembra 1977. I kao da je potom postala još veća legenda. Nedostižni ideal. Asteroid koji je po njoj nazvan, statua u Atini i još mnogo toga, došli su kada je već nije bilo. Pitanje je da li bi je i te činjenice usrećile.

Ostaju kritičari da se spore o tome da li je bila najveća. Oni koji uživaju u muzici, a posebno operi (takvi su obično baš strastveni poklonici), ne barataju muzikološkim znanjima o operskoj muzici, već jednostavno uživaju u snimcima pevanja Marije Kalas. Jer, kako reče Borhes, muzika je neodređena na poseban način i u njoj čovek može da nađe smisao za sve stvari.

Mirjana Ognjanović