Pouke iz prošlosti: Prolazna i neprolazna lepota

“Kamilo,

 Molim Vas da mi učinite uslugu. Poznato mi je naime da ponekad udovoljavate želji pojedinih ljudi koji bi da vide moj portret u mermeru. Bila bih veoma srećna kada se to više ne bi događalo, budući da se golotinja tog dela graniči sa nepristojnim. Statua je napravljena Vašeg užitka radi, a budući da tog užitka više nema, pravo je da i portret ostane skriven od pogleda drugih ljudi…”

Ovo je deo pisma koje je 22. januara 1818. godine svom mužu, napisala Paolina Borgeze, žena princa Kamila i rođena sestra svrgnutog francuskog cara Napoleona Bonaparte. Paolini je u to vreme bilo 38 godina. Iz tona njenog pisma, moguće je zaključiti da se osećala već starom, razočaranom i postiđenom. Bilo joj je svakako jasno da nije onako privlačna kao u vreme kada je slavni vajar Antonio Kanova načinio njen portret u mermeru.

Paolina, odnosno Polet Bonaparte, imala je dvadeset četiri godine kada je po muževljevoj želji, počela da pozira slavnom umetniku Kanovi koji će je predstaviti kao Veneru pobednicu – boginju ljubavi. Napoleonova sestra rođena je 20. oktobra 1780. godine u Ajaču na Korzici, upravo na dan koji je slavljen kao Venerin praznik. Za neke, to je bio znak da će devojčica biti lepa i srećna u ljubavi. Udala se već u šesnaestoj i to za generala – Viktora Emanuela Leklerka. Četiri godine kasnije Napoleon ga je proglasio guvernerom ostrva Santo Domingo. Verovatno je želeo sve najbolje svojoj sestri, ali život bračnog para na ostrvu nije bio ni miran, ni naročito srećan. Kada je izbila pobuna robova, Leklerk je umro od žute groznice. Dogodilo se to 1802. godine.

Paolina je dakle bila slobodna i trebalo je da ponovo nađe muža. A shodno sve većem uticaju svoga brata, morala je da potraži odgovarajućeg mladoženju. Tako je dospela do mladog princa iz stare i vrlo bogate rimske porodice Borgeze. Kamilo Borgeze (1775-1832) postao je njen izabranik. Upoznala ga je u pariskom salonu Žozefine Bonaparte. Brak je smesta bio ugovoren, i niko nije imao nameru da čeka da nevesta skine crninu. Paolina i Kamilo sklopili su građanski brak već u avgustu 1803. godine, a pred oltar su stali nekoliko meseci kasnije.

Po narudžbini princa Kamila, Antonio Kanova (1757-1822) je prve skice za portret Venere, odnosno Paoline Borgeze načinio 1804. godine; skulptura je konačno završena 1808. Bile su to najlepše godine za Paolinu: vrhunac društvene moći, vrhunac lepote. A njen brat, Napoleon Bonaparta je 1804. godine postao francuski car.

Skulptura Antonija Kanove koju je ljubomorni Kamilo držao u svojoj spavaćoj sobi, predstavlja carevu sestru kao boginju ljubavi – “VenusVictrix”. Portret Paoline Borgeze smatra se jednim od vrhunaca neoklasicističkog stila. Neobično je što je slavni vajar predstavio jednu javnu ličnost – princezu – kao boginju. Stvarnu princezu, Kanova je preobrazio u antičko božanstvo. Skulptura je isklesana od jednog jedinog komada mermera iz Karare, sa dodatkom dva komada za naslon i prekrivač. Ostala su sačuvana samo četiri pripremna crteža za Paolinin portret.

Postolje statue napravljeno je od drveta: u njegovoj unutrašnjosti nalazi se mehanizam koji okreće skulpturu. Dakle, Venera se okreće oko posmatrača koji ostaje zadivljen i opčinjen njenom savršenom lepotom. Možemo samo da nagađamo kako se nekada prekrasnom činila mramorna Paolina Borgeze pod treperavim sjajem sveća.

Kamilo Borgeze, sluteći da mu je žena neverna želeo je da portret čuva u svojoj spavaćoj sobi. Ali, čim je portret bio gotov, nastao je zanimljiv psihološki preokret: zadovoljni princ Kamilo je osetio potrebu da skulpturu prikaže javnosti. Mnogobrojni posetioci Vile Borgeze mogli su da dolaze i da se dive lepoti sestre francuskog cara, odnosno delu Antonija Kanove. U stvari, samo su se neki baš iskreno divili, a ovo umetničko delo kao da je prestalo da bude to što jeste i postalo neka vrsta društvenog skandala.

Da li je princ Kamilo naposletku udovoljio želji svoje supruge i zaključao skulpturu? Bilo kako bilo, Kamilo je 1820. godine, sklonio portret i tako preprečio put sve većem broju postilaca koji su plaćali ulaznicu da bi videli mramornu princezu.

A nekadašnju lepoticu su snašle mnogobrojne nevolje i bolesti, pa je i njena lepota vrlo brzo iščezla. Portret je zato trebalo sakriti. Srećom, ne zadugo…

Posle 1815. godine, Paolina se preselila u Italiju. Jedno vreme stanovala je u delu velike Palate Borgeze, iako više nikada nije živela sa Kamilom. Kasnije se preselila u vilu koja postoji i danas: u njoij se nalazi Ambasada Francuske pri Svetoj stolici. U svom putopisu, engleska spisateljica Ledi Morgan, napisala je sledeće: “Od svih vila koje poseduje porodica Borgeze, samo u jednoj se može živeti, samo jedna nudi englesku udobnost, francusku eleganciju i italijanski istančani ukus – to je vila Paoline Borgeze koju je uredila sama princeza…”.

Paolina Borgeze navršila je četrdeset petu kada je 1825. godine umrla u Firenci.

Ako nekim slučajem poznajete slikara ili vajara koji bi bio spreman da vam uradi  portret, zahtevajte da istakne neku vašu najlepšu vrlinu. Ili unutrašnju lepotu. Premda, sa savremenim slikarima nikada se ne zna. Može da baci u ćošak samo gomilu bombona kako je to uradio Feliks Gonzales Tores i ušao u istoriju moderne umetnosti. Pa ako naiđe neki ljubitelj slatkiša…

Mirjana Ognjanović