Pouke iz prošlosti: Idete li na koncerte?
Muzika uzbuđuje, to je, verujem, većini odlično poznato. Određena melodija ili muzička tema, odsvirana na kojem god instrumentu, uključujući i ljudski glas, odnosno orkestar, u stanju je da veoma lako, ali neobično duboko dopre do najdubljih, najskrivenijih žica našeg bića. Neki bi rekli: duše. To može da se desi i kada muziku slušamo u kolima, u svojoj sobi, na poslu. Takođe, kada je podelimo sa drugima, na koncertu.
Toliko ljudi viđam sa slušalicama na ušima na ulici, u autobusu. Ma svuda. Da li je to moda, ili blagotvorna distrakcija od stvarnosti? Neko ne može da vozi automobil ako ne sluša muziku, niti da obavlja svoj posao za računarom. Verujem da je većina u potrazi za spasom od načina života koji sve više podseća na mašinu za mlevenje. Nas samih, jasno je.
Međutim, samo u drugom slučaju, kada muziku slušamo uživo, na koncertu, dok su muzičari pred nama, to vrhunsko uzbuđenje je bezmalo obavezno i podrazumeva posebnu vrsta katarze. Takav doživljaj nije isključen ukoliko se nalazimo u sobi, premda je, bez sumnje, ređi.
Pomišlja li iko da je nekada slušanje muzike sa snimka zapravo bilo nemoguće? Čovek je doživljavao muziku isključivo neposredno. Samo ako bi mu neko svirao, tu pred njim, i ukoliko bi prisustvovao nekom koncertu. Naravno, takođe i ako bi sam svirao. Možda je ta mnogovekovna navika, pre pojave gramofona i radija uticala da onaj iskonski način doživljavanja muzike ostane – najbitniji. I najuticajniji za naš mozak.
Jer kako ćemo doživeti određeno muzičko delo, zavisi od funkcionisanja leve amigdale, područja mozga odgovornog za obradu emocija. A ona je posebno osetljiva na ,,živu” svirku.
Nedavno sam pročitala da je grupa naučnika sa Univerziteta u Cirihu istraživala upravo ovo pitanje podvrgavajući opitu tridesetak osoba koje nisu nikakvi stručnjaci za muziku. Naučnici su im puštali dvanaest kratkih kompozicija za klavir. Svaka je trajala 30 sekundi. Kratke kompozicije puštane su učesnicima po slučajnom redosledu, uvek uz pola minuta tišine. Na ovaj način, slušaoci – koji su ležali pod MR skenerom – nisu znali da li slušaju snimak, ili se komad izvodi u realnom vremenu, tu, pokraj njih.
Ispostavilo se da se takozvana živa muzika može prilagoditi slušaocu, dok je snimljena muzika uvek ista. Iz tog razloga, pijanisti koji je učestvovao u ogledu, rečeno je da izvodi komade prilagođavajući jačinu i brzinu sviranja na osnovu moždane aktivnosti slušaoca, koju je skener beležio u realnom vremenu. Ako je učesnik reagovao na delo, pijanista je mogao da izabere i menja svoje izvođenje kako bi ga učinio još privlačnijim. Ovim opitom, istraživači su otkrili da je „živa” muzika, dovela do mnogo većeg povećanja moždane aktivnosti u amigdali, od one izazvane snimcima istih muzičkih kompozicija.
Osim toga, ako idete na koncert, niste sami, i stoga emocionalno iskustvo postaje i društveno. Ta vrsta deljenja osećanja svakako pomaže da se poveća naš emocionalni odgovor na način koji je uočljiv, ali ne i merljiv kao pri pomenutom opitu.
Svako će se setiti nekog koncerta i to najverovatnije po snazi osećajnog odgovora koji se tada javio. Kao da je naše telo rezonatorska kutija nekog žičanog instrumenta koji zatrperi i odjekne kada zasvira drugi instrument u blizini, jednako naštimovan. Koriste se često izrazi kao što su trnci ili prijatna jeza, ali otmenije je i verodostojnije je setiti se jednako naštimovanih instrumenata od kojih jedan svira, a drugi odjekuje. Zar ne?
Setim se odmah koncerta Džona Maklahlina u zemunskom ,,Pinkiju” kada sam imala 15 godina, Rihtera u crkvi San Gotardo u Azolu, Najdžela Kenedija koji svira Baha u potpunoj tišini beogradskog ,,Sava” centra, usred sankcija, dok u našoj bivšoj državi bukti rat. Pred ljudima objedinjenim kolektivnom hipnozom iz koje se više nikada neće u potpunosti probuditi; iz dvorane izlaze kao druge osobe. Sećam se i Hopkinsona Smita, lautiste i dobacivanja iz publike: ,,Glasnije!” – i saznanja da je ljudski rod učinio toliko toga kako bi sebi pogoršao život, između ostalog i narušio sopstveno čulo sluha. Pa tako neke divne instrumente (koji su vekovima predstavljali oličenje te žive svirke) učinio nečujnim, bez pojačala. O tim instrumentima, drugom prilikom.
Za kraj, kratka pouka: izađimo iz sobe, naterajmo sebe bar ponekad da odemo na koncert. Još bolje, pokušajmo da naučimo da sviramo neki muzički instrument. Ne budimo sujetni: godine nisu važne. Trebalo bi samo da imamo u vidu da ćemo tako sprečiti kognitivni pad! A i stimulišemo proizvodnju sive materije u našem mozgu. To je bar ishod naučne studije objavljene nedavno u holandskom časopisu NeuroImage, koja je obuhvatila testiranje više od stotinu mentalno zdravih osoba između 62 i 78 godina. Niko od njih ranije nije svirao nijedan muzički instrument. Polovina je počela da pohađa koncerte, a polovina imala časove sviranja klavira. Posle šest meseci je u obe grupe (a posebno kod ,,đaka”) otkriveno povećanje sive materije u četiri oblasti mozga koje su uključene u kognitivno funkcionisanje visokog nivoa!
Nadam se da se podrazumeva da se ceo tekst odnosi na slušanje dobre muzike. Kod nas je to već duži niz godina pitanje borbe za opstanak. A još je Konfucije (6. vek pre nove ere) u svom traktatu o muzici napomenuo da se po muzici koju sluša određeni narod, može zaključiti u kakvoj državi taj narod živi. Koliko je samo bio u pravu! Dakle, oduprimo se! Dobrom muzikom do boljeg života.
Mirjana Ognjanović
Naslovna fotografija: Slavko Krunić ,,Stimulator sive materije”
