Pouke iz prošlosti: Najgori i najbolji film svih vremena

Ako bi me neko pitao koji je moj omiljeni film, ili bar da izaberem nekoliko, pet ili deset, verovatno ne bih mogla da se odlučim: toliko nezaboravnih flmova, toliko fantastičnih reditelja, glumaca. Međutim, odmah bih mogla da kažem koje sam filmove najviše puta gledala. Paradoksalno, oba su vrlo duga: „Fani i Aleksandar“ (trajanje: 304 minuta) Ingmara Bergmana iz 1982. godine i „Bilo jednom u Americi“ Serđa Leonea iz 1984. godine (trajanje: 269 minuta)!

U stvari, Leoneov čak i više nego Bergmanov. Između ostalog,  moj sin i ja smo jedan ceo njegov zimski raspust proveli gledajući takoreći bez prekida „Bilo jednom u Americi“, svakog dana bar po dva puta! Ma kakvo spavanje! Jasno je da je i muzika Enija Morikonea (1928- 2020) svakako doprinela opijenosti koja ipak nije donosila san na oči.

Zanimljivo je da je Enio Morikone napisao muziku za film svog školskog druga Serđa pre nego što je snimanje uopšte i počelo. Muzičke teme osmislio je prema scenariju, odnosno, opisanim likovima. Muzikolozi se slažu da je ova Morikoneova svita, njegovo najbolje delo namenjeno filmu. Počev od glavne teme koju na Panovoj fruli izvodi čuveni rumunski muzičar Georgi Zamfir, preko „Deborine teme“, do prearanžirane pesme „Amapola“ (Bulka) španskog kompozitora Džozefa la Kalje iz 1924. godine.

Uprkos tome, pre četrdeset godina, kada je film prvi put prikazan, američki producent zaboravio je da na špici navede ime kompozitora! Nešto kasnije, iz tehničkih razloga, Morikone je diskvalifikovan iz trke za Oskara za najbolju muziku. Činilo se da je baš loše prošao sa muzikom za „Bilo jednom u Americi“. A slično je bilo i sa Leoneom.

Naime, kada je 1970. godine reditelju, tada poznatom po „špageti“ vesternima („Za šaku dolara“, „Za dolar više“, „Dobar, loš, zao“, „Bilo jednom na divljem zapadu“), ponuđeno da režira filmsku priču prema romanu Marija Puza o sicilijanskoj porodici Korleone, on je to odlučno odbio. Sva je prilika da je ovo odbijanje dobro upamćeno kao izraz drskosti. (Srećom, Kopola je pristao). A Serđo je već izvesno vreme razmišljao o sopstvenom filmu istog žanra, slične teme, ali suštinski drugačijem. Dorađivao je scenario i radio sve, s uživanjem, vrlo polako.

Inače, Serđo Leone (1929-1989) je sin pionira italijanskog nemog filma, reditelja Vinćenca Leonea i glumice Edviđe Vakarengi, umetnički – Valerijan. Serđo se prvi put pojavio na filmu kao statista u De Sikinim „Kradljivcima bicikala“.

Posle boravka u Americi, Leone je nastavio da razrađuje filmsku priču o gangsterima u Njujorku od sredine dvadesetih godina prošlog veka, pa sve do negde kraja šezdesetih. Međutim, glavni junaci nisu bili italijanski doseljenici, već posrnuli članovi brojne jevrejske zajednice. Poreklo je Leoneu omogućilo da zna kako taj svet da dočara.

Scenario je zasnovan na knjizi nekadašnjeg kriminalca, a potonjeg pisca, Harija Greja Goldberga: Dečak Dejvid „Nudls“ Aronson živi u Bruklinu, u oskudici. Upoznaje došljaka, vršnjaka Maksa Berkovića, i s još nekolicinom dečaka iz jevrejske četvrti osniva bandu. Od kako zna za sebe, Nudls je zaljubljen u Rebeku, sestru prijatelja, debeljuce Moa. Reč je o neuzvraćenoj ljubavi jer je Debora od detinjstva odlučila da ljubav zameni za uspeh u životu. Upravo to isto čini i njegov najbolji prijatelj Maks. Njihovo prijateljstvo biće tragično prekinuto i Nudls će dobar deo života provesti opterećen grižom savesti da je izdao najboljeg prijatelja. Tema izneverenog prijateljstva zapravo je glavna tema ovog filma. Nudls je stoga istinski gubitnik, koji ostaje veran svojim najvećim životnim vrednostima: prijateljstvu i ljubavi.

Ni podela uloga nije bila laka. Tek treća postavka se ispostavila kao odgovarajuća: Nudlsa će igrati Robert de Niro, lik Maksa, kasnije političara sekretara Bejlija, Džejms Vuds, a Deboru – Elizabet Mekgavern, odnosno tada devojčica – Dženifer Koneli.

Scenario je napisan na tri stotine sedamnaest strana. Dužina snimljenog materijala: između osam i deset časova! Originalna verzija trajala je 269, a verzija prikazana u Kanu 1984. godine – 229 minuta. Film „Bilo jednom u Americi“ doživeo je tom prilikom ovacije publike.

A onda se dogodio preokret. Šefovi distributerske kuće „Braća Vorner“ odlučili su da za američko i kanadsko tržište premontiraju i skrate film, a time potpuno poremete rediteljsku zamisao i „uklone“ flešbek kao osnovno obeležje forme ovog remek-dela. Leone je bio očajan i besan. Film je bio skraćen za čitavih 90 minuta! Zbog toga mnogi nisu razumeli ni zaplet, a ni završetak filma. Skraćenu verziju kritičari su oštro napali i reditelj nije znao kako da se odbrani. Jedan kritičar nazvao je „Bilo jednom u Americi“ najgorim filmom osamdesetih, a onda je, videvši integralnu verziju, izjavio je da je to najbolji film kriminalističkog žanra svih vremena.

„Bilo jednom u Americi“ bio je na žalost poslednji film Serđa Leonea. Umro je od srčanog udara 1989. godine.

Inače, ovog filma svakako ne bi ni bilo da je Leone za vreme boravka u Americi, leta 1969. godine prihvatio poziv Šeron Tejt i bude gost na zabavi u kući u Los Anđelesu gde je živela sa tadašnjim suprugom Romanom Polanskim. Budući da nikako nije uspevao da dobro nauči engleski (sva uputstva američkim glumcima davao je na italijanskom!), bilo mu je neprijatno da prisustvuje američkoj zabavi. To mu je svakako spasilo život, jer je upravo te noći serijski ubica Čarls Menson počinio pokolj.

Govori italijanski da te ceo svet razume – bila je Serđova deviza koja mu je podarila sledećih trideset godina života.

Od njegovih mnogobrojnih mudrih i duhovitih izreka o filmu, najviše volim sledeću:

„Imam utisak da današnji film nazaduje pretvarajući se potpuno u dečju zabavu.“

Mirjana Ognjanović