Pouke iz prošlosti:
Jedna od grozota vremena u kojem živimo: svaka izgovorena ili napisana glupost, čak i sprovedena, i ma koliko sumanuta bila („sve ima svoj kraj samo je glupost beskrajna“, glasi stara izreka) – pretvori se u – odličan marketing! To onda znači da postoji mogućnost da se ista glupost značajno raširi. Jer, živimo u doba vladavine marketinga. Svedoci smo činjenice da su budalaštine isplative. Imaju najviše klikova.
S one strane Atlantika potekla je glupost čiji je eho osvojio svet: da je firentinski umetnički simbol, Mikelađelova statua biblijskog junaka Davida pornografsko delo koje treba zabraniti deci i mladima da gledaju. Izvesni „brižni“ roditelji se bune, direktorka daje ostavku, svesna da će biti smenjena jer se osmelila da u sklopu predmeta koji govori o umetnosti renesanse prikaže fotografiju te skulpture.
Digla se, dakle, međunarodna prašina. Ali zato su u Firenci ovih dana nepregledni redovi radoznalih turista zagolicane mašte. Svi bi do Galerije Akademije gde se nalazi slavno remek-delo, nastalo između 1501 i 1504. godine. To svakako ne prija Buonarotijevom „Davidu“, jer se strahuje da bi vibracije koje prave koraci turista, mogli da naude statui visokoj 5 metara i 17 centimetara.
Da li je biblijski junak, to vajarsko Mikelađelovo delo, ipak uspeo da se provuče kroz istoriju kao pornografski sadržaj? – možda se upravo pitaju neki posetioci Akademije. Plašim se da su različiti odgovori mogući.
I dalje u neverici, za svaki slučaj oprezno otvaram račnik stranih reči i izraza i potvrđujem da je „pornografija reč starogrčkog porekla koja označava spis ili sliku ili pak crtež razvratne sadržine“. Pomišljam na sve aktove, vajarske, slikarske, grafičke – od najstarijih vremena. Moje očajavanje nad sunovratom civilizacije se pojačava.
A onda se setim „Knjige o Mikelanđelu“ Miloša Crnjanskog (1893-1977) koju je 1981. godine objavila beogradska izdavačka kuća „Nolit“. Danas nepostojeći „Nolit“ je bio izdavač Miloša Crnjanskog, pesnika, romansijera, diplomate, publiciste i novinara koji se bavio i likovnom kritikom. Nekoliko nedelja pre smrti, Crnjanski im je, u kutiji za košulje, predao niz tekstova koji će, pod uredničkom rukom Nikole Bertolina postati „Knjiga o Mikelanđelu“. Na nešto manje od dve stotine strana, velikog formata i bogato opremljena ilustracijama, „Knjiga o Mikelanđelu“ predstavlja piščevo odmeravanje jedne uzvišene umetničke epohe, i jedne izuzetne ličnosti – vajara, slikara i pesnika – sa čovekovom sudbinom uopšte, kao i njegovim stremljenjima.
Esej o Mikelanđelovom „Davidu“ dat je kroz svojevrsnu raspravu sa profesorom Zenom, savremenikom Miloša Crnjanskog, koji je bio stručnjak za delo velikog majstora renesanse. Profesor Zeno je tvrdio da je „David“ nadahnut antičkim uticajem, kao i mnoga dela renesanse. Crnjanski se tome protivi i kaže da to nije skulptura antičke harmonije, nego baroknog ideala. Da predstavlja čoveka budućnosti:
„To su oči jedne gorostasne skulpture koja nije klasična, to nije mali pastir koji je iz praćke ubio Golijata. To je neki David koji je ogroman, to je nova pojava u Evropi, bez plača, ali i čovek bez srca, dvostruk, lep u telu, grozan u duši. To nije Grk koji brani svoju zemlju kod Maratona, kod Termopila. To je čovek Tasa, Bruna, Kampanele. Antika je bila umetnost velikih zajednica. Religiozna. A srednji vek religije hrišćanstva bez granica. Mikelanđelova umetnost nije umetnost zajednica, nego usamljenog čoveka, barokne usamljenosti pojedinca. Antička skulptura je slična svim Grcima, a i kad je usamljena, ipak je religiozna. Čak i smrt pokazuje kao neku vrstu sna. Skulptura Mikelanđelova je uvek usamljena. Tužna. A kad o smrti govori, ne kaže da je sam, nego senka koja na svet pada, i na naša lica…“
Tako je Crnjanski nekada pisao o Mikelanđelu i raspravljao se sa profesorom Zenom. Današnje komešanje o „Davidu“ valjalo bi prihvatiti kao neuspelu šalu. Ili vic koji uopšte nije smešan…
Mirjana Ognjanović
