Pouke iz prošlosti: Otmeni i uporni u nestajanju

Nedavno sam prisustvovala predstavljanju knjige putopisnih eseja Branka Anđića,  „Na mapi utopije“. Na nešto više od dve stotine strana, ovaj ugledni novinar, prevodilac i pisac govori o svom doživljaju tri Amerike. Naime, on je decenije života proveo kao dopisnik iz ovog dela sveta, posebno Argentine. Ono što delom osvetljava atmosferu eseja sabranih u ovoj knjizi jeste citat iz pera kubanskog književnika  Giljarma Kabrere Infantea (1929-2005), koji im prethodi.

„Mogao bih da pišem laži, znam to, ali stvarnost je već dovoljna izmišljotina.“

I jedno i drugo, mi ovde dobro poznajemo: i lažove, kao i činjenicu da stvarnost prevazilazi i najluđu izmišljotinu. Stoga nam je ova knjiga odmah bliska.

Igrom slučaja, pogled mi je pao na stotu stranu zbirke „Na mapi istorije“ i esej  „Kilmes: patriotska bajka“.

O čemu je reć?

„Kada se iz severozapadne provincije Tukuman kroz planinski prevoj pređe u susednu provinciju Salta, s goletne visine od oko četiri hiljade metara pukne pogled na visoravan-dolinu Kalćaki“, piše Branko Anđić. Upravo to mesto je drevna postojbina naroda Kilmes, iz porodice Kečua Indijanaca. Da nije ove knjige, možda nikada ne bih saznala ništa o njihovoj sudbini. To me navodi na uznemirujuću pomisao da isto važi i za neke druge narode, a shodno tome, i za nas.

Uprkos činjenici da je svet globalno selo, tajne umeju opasno da se provuku u svoj svojoj čudnovatosti. Hoću da kažem, i kada niko zapravo ništa ne skriva. Nevidljivi prah i mastilo u izvesnim slučajevima nisu prevaziđeni.

Indijanski narod Kilmes, živeo je dakle nekada u dolinama severozapadne Argentine. Oni su se vekovima, i pre 15. stoleća vrlo hrabro borili i oduprli najezdi neprijatelja, među kojima i Inka.  Odmah potom, istom žestinom odbili su i španske osvajače, konkvistadore. Kao što se može naslutiti, budući da taj deo istorije poznajemo, usledio je konačan, mada nikada ne i zvaničan poraz od osvajača. Dogodio se 1667. godine. A pre toga, sklapani su raznorazni sporazumi o nenapadanju, neprijatelji su čak i zaobilazili ovu teritoriju kako se ne bi sukobljavali sa veštim ratnicima Kilmesa.  Kilmes je do sudnjeg časa odolevao na svojoj zemlji… Mnogobrojne su legende o ratničkim veštinama i snazi ovih Indijanaca.

Na početku 17. veka Kilmesi su brojali oko deset hiljada stanovnika, odnosno, dve hiljade porodica. Danas se još mogu videti ruševine građevina koje su Indijanci podigli na svom rodnom tlu. Argentinska vlada je finansirala arheološka iskopavanja tih ostataka 1978. godine. Oni danas predstavljaju turističku atrakciju.

Krajem 17. veka, dve hiljade preostalih članova plemena ipak je preseljeno u rezervat, močvarni deo, samo dvadeset kilometara južno od Buenos Ajresa. Jasno, taj put su, poput nekih drugih potlačenih naroda, prešli pešice, što je predstavljalo kraj života za mnoge. Već početkom 19. veka, rezervat Kilmesa postao je grad duhova. Istini za volju, na tom mestu podignut je grad Siudad de Kilmes.

Završavajući priču o narodu Kilmes, Branko Anđić u svom eseju kaže:

„Umesto da pristane na život van svoje zemlje, narod Kilmes je sam sebe istrebio. Po soptvenoj odluci da ne pristane na kompromis prilagođavanja. Žene su prestale da rađaju. Bolesni se nisu lečili, demografski nestanak je bio brz i konačan. Nijednoetničko čišćenje u potonjoj istoriji nije sprovedeno tako dosledno kao ponosno, gotovo otmeno samouništenje Kilmesa. U Istorijskom muzeju u Salti nalazi se minijaturno remek-delo: majušna bronzana glava čoveka čije lice izražava istovremeno ogorčenje i nemoć. Zubi su mu stisnuti, a oči skupljene u dve iskričave crtice. Možda je to lik poslednjeg vladara Kilmesa, nemoćnog da shvati zašto je utopijska upornost njegovog naroda da živi na svojoj zemlji pretvorila njegov grad u peščanu Atlantidu doline Kalćaki.“

Mirjana Ognjanović