Pouke iz prošlosti: Žudnja za tišinom

Obolevši od nekog virusa, jednog od ovih koji nam poslednjih godina onespokojavaju život, moja prijateljica nedavno je primetila da slabije čuje. Takoreći, da je skoro gluva! Jasno, u prvi mah je pretrnula od straha: ne čuti više zvukove oko sebe, ne čuti glasove najmilijih, prirodu, pa ne čuti ni muziku, i to pre pozne starosti – dovoljno je da čovek oseti kako mu se tepih života izmakao ispod nogu! U slučaju moje prijateljice, to je značilo da čuje samo dvadeset odsto! Kasnije, kada su joj lekari saopštili da će joj se sluh polako vratiti uz odgovarajuću terapiju, počela je i drugačije da razmišlja. Priznala mi je kako čak pomalo uživa dok u tom neočekivanom miru šeta gradom. Kao u nekoj gluvoj sobi, samo posmatra lica ljudi, drveće, fasade kuća. Ne čuje nikakvu buku. Ništa od saobraćajne histerije. Ni smog ne doživljava toliko strašno. Tako je zaključila da u stvari čezne za muzikom tišine. To me podsetilo na navodno poslednje Betovenove reči: „Ponovo ću čuti u raju!“ (Prijateljica se u međuvremenu oslobodila virusa, pa joj se vratio i sluh).

Sa ovolike vremenske udaljenosti i iz galame koja nas čini ne samo gluvim, već i nervoznim, razdražljivim, zamisao rimskog pisca Plinija Starijeg (23-79) može nam se učiniti vrlo zanimljivom. Plinije, koga su inače smatrali za svojeglavog čoveka, naredio je da se oko njegove spavaće sobe sazida još jedan zid, kako bi se, dok spava, odbranio od nesnosne buke i galame! Pre dvadeset vekova!  I tada, činilo mu se da je buka nepodnošljiva! Njegova žudnja za tišinom, završila se tragično: poginuo je prilikom erupcije Vezuva 79. godine.

Pa šta bi tek uradio da živi u današnjoj severnoj Italiji gde je inače rođen?

Buka je u gradovima dostigla zastrašujuće razmere. Već odavno se sa zabrinutošću govori o akustičkom zagađenju. Smatra se da je buka u evropskim gradovima i danju i noću prosečno veća od  najveće dozvoljene – 100 odsto. Tokom poslednjih pedeset godina, akustičko zagađenje je ono koje je možda i najviše poraslo u odnosu na ostala zagađenja čovekovog okruženja. Mada, kada govorimo o zagađenju životne sredine, tu se tragične vesti međusobno sustižu.

Shodno tome, gluvoća je postala rasprostranjenija nego što smo toga svesni. Ispitivanja sprovedena u Italiji pokazala su da je čak sedam miliona stanovnika ove zemlje nagluvo! I još jednom: nemaju prblem sa sluhom samo stariji ljudi! Starosna granica gluvoće se svake godine pomera naniže. Premda, nije reč ni samo o gluvoći, već i o nervozi. Nove evropske statistike pokazuju da je u apotekama onih gradskih četvrti gde noćna buka prelazi granicu od 75 decibela, prodaja tableta za spavanje – utrostručena. Lekari ukazuju na činjenicu da prosečan san traje tridesetak minuta duže, ukoliko je noćna buka ispod 40 decibela. Međutim, ako galama ni noću ne prestaje – i spavanje traje kraće. Uostalom, setimo se one stare, bećarske: „Ko to lupa na moj pendžer tako, zar vi momci ne znate polako, moj Milenko leg’o je da spava, od te buke zabole ga glava!“

Svesni činjenice da nas neprijatni zvuci prate neprestano i bezmalo svuda, ljudi pokušavaju da se snalaze kako znaju i umeju. Na primer, stan ili kuću moguće je do izvesne mere izolovati od buke i uz pomoć gumenog poda. Reč je o debljem sloju gume koji se stavlja ispod pločica ili parketa. Tada se šum koraka jedva čuje. Ako je to uopšte od koristi, i ukoliko ta guma nije škodljiva za zdravlje.

Automobilski saobraćaj ipak pravi najveću galamu: to je uzročnik akustičkih trauma u čak 60 odsto slučajeva. Fabrike, kafane i diskoteke zauzimaju drugo mesto. Doduše, novi modeli automobila tiši su nego oni stari, ali broj automobila na ulicama gradova je najblaže rečeno – zastrašujući. Zato se došlo do zaključka da treba menjati i puteve. Nove vrste asfalta (otpornije i mekše) smanjuju buku za četiri do devet decibela. Jedini problem je što je takav asfalt i četiri puta skuplji od običnog. I nije čudo što nimalo ne liči na onaj potpuno iskrzan, prepun rupa i krpljavina, u (po buci) najozloglašenijoj ulici u Beogradu, gde inače živim: Ulici despota Stefana Lazarevića. Zato često pomišljam na onaj dodatni zid Plinija Starijeg oko spavaće sobe. Ali, šta ću sa (čistim) vazduhom? I do njega se jedva dolazi.

Japanci su počeli da grade zidove od posebne vrste drveta koji ne dozvoljavaju prodor, već „upijaju“ zvonjavu mobilnih telefona. U drvnu građu ubačeni su nikl i cink ferit. Verovatno dobra stvar za koncertne i pozorišne dvorane. I spavaće sobe. Posebno one u kojima je jedan od spavača onaj koji hrče. Ta „velika noćna galama“ može zaista da natera u beg onoga što ne hrče, pa je prisiljen da sluša i ne spava. Na žalost, bekstvo je najčešće nemogućno! Iako su lekovi i razne alatke za tu vrstu neprijatnih zvukova već izmišljene…

Ostaje pitanje da li će proizvodnja naprava za smanjivanje buke još više zagaditi već zagađenu životnu sredinu. Sa staze uništavanja prirode, kojom se od davnina krećemo, teško se silazi. Svesni smo da se loših navika teško odričemo. I šta? Ništa. Patimo.

Mirjana Ognjanović