Pouke iz prošlosti: Žrtva za tajanstveno znanje

Kada sam pre nekoliko godina u muzeju u Kopenhagenu razgledala bogatu istorijsku zbirku iz vremena Vikinga (od 8. do 11. veka), bila sam istovremeno iznenađena i zadivljena. O njima nisam znala baš mnogo, osim da su bili divlji osvajači, moreplovci, pagani, trgovci, da su negovali svoje obrede u kojima su preovladavala žrtvovanja, tajne, čaranja, kletve, te stoga i amajlije.

U muzeju sam naišla i na upletene sačuvene vikinške kike od crvenkaste kose koje su delovale takoreći dirljivo i veoma nežno. Međutim, ono što me je zaista zadivilo, bila je vikinška poezija: kratke pesme, slične aforizmima – prevedene na engleski. Jedna od tih pesama, ona koja je govorila o suštinskoj vezi kosmosa, ljudskog postojanja i ljubavi, ostavila me je kao začaranu ispred panoa. Fotografisanje je bilo zabranjeno. Ponavljala sam stihove ne bi li ih zapamtila kada izađem napolje, na ulicu. I bila sam uverena da hoću. Ali nisam! Uzbuđenje je bilo preveliko. Stihovi su svakako negde sakriveni, poput neke od vikinških tajni, duboko u mom sećanju.

Nisam, dakle, mogla da spasim od zaborava veličanstveni smisao koji mi se ukazao kao svojevrsno prosvetljenje. Ali zbog te pesme, odnosno tih pesama, moje mišljenje o Vikinzima potpuno se promenilo. Donela sam čvrstu odluku da se jednog dana vratim u Kopenhagen i pažljivije pogledam tu bogatu vikinšku zbirku. I da ponesem svesku. I zabeležim stihove koji su u meni ostali kao znanje i tajna.

Sećanje na vikinšku poeziju, odvelo je moje misli do runskog alfabeta koji i dalje sadrži tragove nerešive, praiskonske magije. Jer, poreklo tog pisma i dalje je pod velom tajne, premda su ga Vikinzi delili i sa drugim narodima. Rune su se sastojale od ravnih linija, koje su se relativno jednostavno mogle uklesati u drvo,  kamen, ili kost. Čak i u metal. Zapravo, većina od oko četiri hiljade sačuvanih zapisa, urezana je na kamenu ili metalu.

Magija koja je bila neodvojiva od značenja runa, nije bila laka za dešifrovanje. Istoričari veruju da su ključni tragovi nestali zbog pojave hrišćanstva i potiskivanja svega što je bilo pagansko. Istini za volju, i mnogi Vikinzi su se pokrštavali zarad trenutnih potreba, verujući da to čine na kratko vreme. Ispostavilo se da su se prevarili.

Legenda kaže da je Odin, inače vrhunsko vikinško božanstvo, bio prvi koji je ovladao veštinom pisanja runa i to na neobičan način. Kako bi se dokopao tajne znanja, a to mu je bio glavni naum, on je, žrtvujući sebe – sebi, otišao do usamljenog stabla jasena (koje je povezivalo tri sveta vikinškog kosmosa) i okačio se naglavačke. Da bi žrtva bila veća, jedno bedro je razrezao nožem. I tako je dragovoljno ostao da visi sam samcit, devet dana i devet noći. Broj devet je, inače, za Vikinge imao duboku simboliku. A za Odina je znanje predstavljalo najveću moć. Uostalom, imao je samo jedno oko, jer je drugo žrtvovao kako bi dobio gutljaj vode sa izvora koje daje apsolutno znanje.

O ovom događaju govori sačuvani izvor, pesma „Reči Uzvišenog“:

„Znam da sam visio

Na vetrom šibanom stablu

Devet punih noći

Proboden kopljem

I predan Odinu

Sam sebi na tom stablu

Čije korene niko ne poznaje,

Nisu mi dali hleb niti da pijem iz roga.

Zurio sam u dubine

Shvatio sam rune

Vrušteći sam ih razumeo

I onda se vratio.“

Dakle, smatra se da je Odin ovladao runama poznavanjem, takođe, i okultne mudrosti (na staronorveškom reč run označava misteriju). Verovatno su zbog toga rune igrale ključnu ulogu u vikinškom čaranju i bacanju čini.

Kao bog poezije, Odin je nadahnuće nalazio u medovini do koje je dolazio poprimajući  oblik zmije: uvlačio se u podrum koji je čuvao crveni div. Ali, budući da je bio poznat kao zavodnik, Odin bi lako obrlatio njegovu kćerku koja vodila računa o bačvi sa medovinom!

Da li je medovina nadahnula i onog neznanog umetnika koji je napisao pesmu o kosmosu i ljubavi čijih stihova ne mogu da se setim? Možda.

Izvesno je, i to je kraj ove kratke priče, da Vikinzi, suprotno opštem uverenju, nisu živeli, ni vojevali neispeglani! U stvari, bili su poznati kao izumitelji pegli od debelog stakla koje su držali pokraj vatre i time glačali svoju odeću. Hvatali su staklenu peglu rukavicama od kože da se ne bi ispekli. Ko bi rekao da su bili tako pedantni?

Mirjana Ognjanović

Naslovna ilustracija: Razglednica iz Kopenhagena slikara Slavka Krunića