Pouke iz prošlosti: Venera podvodnica
Ovo delo nije pouzdano datirano, ali je najverovatnije nastalo pre puta Slavka Krunića u Italiju, 1648. godine. Kao što se može pretpostaviti, pravila ponašanja branila su tada da se pogled zadržava na obnaženom ženskom telu. Ovo ograničenje nije se, međutim, ticalo boginje ljubavi. Uostalom, kultom u Rimu, Venerina prvobitna simbolika ticala se samo zaštite zakonite ljubavi.
Stoga je po svoj prilici – kao vođen nekom nekom supraničkom silom – Slavko Krunić nacrtao Veneru kao blagu, premda sa neskriveno prekornim izrazom lica. Možda se zbog toga slika pojavila iznenada, kao da je na površinu izbacila reka podvodnica, to jest, burni izvor slikareve podsvesti. I tako postala njegov lični izvor, najpre utehe, a potom i uznemirenja, jer ne treba zaboraviti da je Venerin epitet u drevna rimska vremena glasio: Plagiaria (ona koja krade)!
Evo i mogućne rekonstrukcije događaja. Slavko je zategao platno i počeo da slika, usredsređujući se na misao da je rajski vrt nastao kraj izvora. Ali tek kada je završio sliku, primetio je da Venera (koja kao da svakog posmatrača posmatra u nekoj ljubavnoj prevari!) zapravo stoji na izvorištu podzemne vode koja je odvajkada označavala pretnju, opasne snove, u svakom slučaju – nesvesne sile! Umesto pročišćavajućeg svojstva, ta voda se upravo ukazivala kao neka vrsta granice između dobra i zla. Ukratko, kao preteće mesto. Šta još reći za podvodnicu što izvire iz dubine zemlje i proteže se ka horizontu nad kojim leže teški oblaci? Ta voda je znala šta se zbiva u unutrašnjosti planete, u podzemnom svetu, te je svakako imala i moć proricanja. Ne samo to, znala je šta će biti, jednako i kao šta se već desilo.
I tako, svaki put kada bi pogledao „Veneru podvodnicu“, Slavko Krunić bi pocrveneo.
Mirjana Ognjanović
(Priča iz zbirke „Uprava neukaljanih časti“ koju je nedavno objavila „Akademska knjiga“ iz Novog Sada. Kao i sve ostale priče iz te knjige, Mirjana Ognjanović je i ovu napisala prema slici Slavka Krunića)